Ko sam ja?
Autor illusionbydaca | 20 Oktobar, 2017 | read_nums (5134)Ko sam ja?
Gledala sam malopre video na jutjubu koji se zove baš ovako, i zapitala sam se isto pitanje.
Ja volim da pijem belo vino. Volim da pišem ovako nebitne postove za druge ljude, koji su meni tako bitni jer su jedan veeeliki izduvni ventil. Volim da pevam, iako me jakoo muci to sto ne umem. Volim da plesem. Volim jogu. Volim da se ljubim i mazim satima. Volim noćima da budem napolju i šetam po krajevima gde nema ljudi. Volim da budem sama. Volim da idem na predstave. Volim svoju porodicu. Volim decu. Volim da usrećujem ljude. Volim da iznenađujem ljude. Volim udobnu odeću i da se lepo osećam u svojoj koži. Volim da viđam svoje drugarice i da se sa njima satima smejem.
A šta od svega toga radim? -Ništa.
Šta to onda čini mene u mom svakodnevnom životu? Trenutno sam, dakle, osoba koja ne radi ništa od stvari koje voli. Sada sam jedna osoba koja je jako lenja da izađe iz kuće i radi stvare koje voli, radi samo stvari koje mora. Živim tako da maštam o velikim ciljevima u budućnosti, a zanemarujem male svakodnevne stvari koje će uticati na moju budućnost, ali tako da ja to neću ni primetiti sada, već kada prodje neko vreme, koje će me učiniti debelom, nesrećnom i dosadnom osobom. Ja sam sada neko ko sate provodi u krevetu, jer je uvek umoran, a nikada ne spava kako treba, neko ko gubi vreme sedeći za kompjuterom gledajući videe koji jako dosađuju i jednu vreme. Nikada ne sređujem svoj stan. Svoj novac ne znam gde trošim, ništa ne kupujem, a nikad ga nemam.Ne radim ništa što volim, nemam ništa što volim, ne živim ono što volim.
Shvatam sada da sam sebi davala izgovore da sam prosto ušla u svet odraslih, i da je to normalno, da odrasli ljudi ne rade ono što vole, samo ono što treba i mora da se uradi. Shvatam da je zapravo moj najveći neprijatelj ustajalost, lenjost, i prividni pokušaju bega iz tog stanja, a zapravo ne istrajem nikada u promenama koje želim u svom životu. Da li me to sada dovodi do zaključka da nisam dovoljno motivisana da se promenim i istrajem u tome? Ne, to me samo dovodi do zaključka da sam postala indiferentna na to šta radim i kako se osećam. Nije me briga šta oblačim, da li sam oprala kosu pre 7 ili 17 dana, kako me drugi vide i šta misli o tome šta radim i osećam. Ono kako sam nekada brinula o sebi, prenela sam na osobu koju volim najviše i počela sam svoje želje da projektujem na njega- njemu govorim kako da se promeni, pomažem mu da brine o sebi, kako bolje da izgleda, bolje da se oseća i bude uspešniji. Čitav svoj svet centrirala sam oko njega. Neki bi rekli to je ljubav. Nije, to je lenjost i beg od sopstevnih neuspeha. Najlakše je reći drugome kako da se menja, kada to neko drugi treba da uradi. I najgore je što sada kada shvatam sve ove probleme, mei se u stomaku javlja dobro poznati osećaj nelagodnosti kad god treba da se pokrenem i promenim. Budi se nešto unutra, što već dovoljno dugo živi u mom stomaku, da je poraslo toliko veliko i ojačalo je, jer ga svakodnevno hranim odustajanjem i nekom čudnom nemoći, i uvek pobeđuje one malo zrake volje da se zaista nešto promeni u mom životu. Uvek pravim nove predivne izgovore: "samo još ovo da završim onda ću...." Toliko su divni da nikako ne mogu da im odolim. I prepuštam se ogromnoj buici reke, prljave, zatrovane reke, koja je puna slabosti, zapostavljanja, zanemarivanja i konformizma.
Shvatam da nije tako teško uraditi stvari, jer znam, radim ih-kada moram, kada je krajnje vreme, kada ne mogu da kažem ne. Ali ako mogu, odguraću ih sa sobom do poslednjeg dana, dok to ponovo nije moranje i onda ću ih uraditi. Ali nije ih teško uraditi čak ni ako ne moraju da se urade, samo bi bilo lepo da se urade. Bila bih drugačija- zdravija, lepša, čistija i spolja i iznutra i što je najvažnije srećnija. Ali ne odmah, nego zauvek. Kažu ljudi napravi plan, napiši ciljeve i svakodnevne liste šta se treba uraditi. I uradim ja to. Napišem ih. Tačka. Napišem. Tačka. I šta sad?
Kada se promena nametne lako ju je prihvatiti. A kada na silu treba napraviti promenu....onda ni malo nije lako. Teško je. Ali se može, znam. Samo...kako se rešiti straha od izlaska iz svoje ustaljene, sigurne školjke sigurnosti? Pitam se kako. Pitam se i opet tačka.
Eto, to sam ja.
Ćao
Ja volim da pijem belo vino. Volim da pišem ovako nebitne postove za druge ljude, koji su meni tako bitni jer su jedan veeeliki izduvni ventil. Volim da pevam, iako me jakoo muci to sto ne umem. Volim da plesem. Volim jogu. Volim da se ljubim i mazim satima. Volim noćima da budem napolju i šetam po krajevima gde nema ljudi. Volim da budem sama. Volim da idem na predstave. Volim svoju porodicu. Volim decu. Volim da usrećujem ljude. Volim da iznenađujem ljude. Volim udobnu odeću i da se lepo osećam u svojoj koži. Volim da viđam svoje drugarice i da se sa njima satima smejem.
A šta od svega toga radim? -Ništa.
Šta to onda čini mene u mom svakodnevnom životu? Trenutno sam, dakle, osoba koja ne radi ništa od stvari koje voli. Sada sam jedna osoba koja je jako lenja da izađe iz kuće i radi stvare koje voli, radi samo stvari koje mora. Živim tako da maštam o velikim ciljevima u budućnosti, a zanemarujem male svakodnevne stvari koje će uticati na moju budućnost, ali tako da ja to neću ni primetiti sada, već kada prodje neko vreme, koje će me učiniti debelom, nesrećnom i dosadnom osobom. Ja sam sada neko ko sate provodi u krevetu, jer je uvek umoran, a nikada ne spava kako treba, neko ko gubi vreme sedeći za kompjuterom gledajući videe koji jako dosađuju i jednu vreme. Nikada ne sređujem svoj stan. Svoj novac ne znam gde trošim, ništa ne kupujem, a nikad ga nemam.Ne radim ništa što volim, nemam ništa što volim, ne živim ono što volim.
Shvatam sada da sam sebi davala izgovore da sam prosto ušla u svet odraslih, i da je to normalno, da odrasli ljudi ne rade ono što vole, samo ono što treba i mora da se uradi. Shvatam da je zapravo moj najveći neprijatelj ustajalost, lenjost, i prividni pokušaju bega iz tog stanja, a zapravo ne istrajem nikada u promenama koje želim u svom životu. Da li me to sada dovodi do zaključka da nisam dovoljno motivisana da se promenim i istrajem u tome? Ne, to me samo dovodi do zaključka da sam postala indiferentna na to šta radim i kako se osećam. Nije me briga šta oblačim, da li sam oprala kosu pre 7 ili 17 dana, kako me drugi vide i šta misli o tome šta radim i osećam. Ono kako sam nekada brinula o sebi, prenela sam na osobu koju volim najviše i počela sam svoje želje da projektujem na njega- njemu govorim kako da se promeni, pomažem mu da brine o sebi, kako bolje da izgleda, bolje da se oseća i bude uspešniji. Čitav svoj svet centrirala sam oko njega. Neki bi rekli to je ljubav. Nije, to je lenjost i beg od sopstevnih neuspeha. Najlakše je reći drugome kako da se menja, kada to neko drugi treba da uradi. I najgore je što sada kada shvatam sve ove probleme, mei se u stomaku javlja dobro poznati osećaj nelagodnosti kad god treba da se pokrenem i promenim. Budi se nešto unutra, što već dovoljno dugo živi u mom stomaku, da je poraslo toliko veliko i ojačalo je, jer ga svakodnevno hranim odustajanjem i nekom čudnom nemoći, i uvek pobeđuje one malo zrake volje da se zaista nešto promeni u mom životu. Uvek pravim nove predivne izgovore: "samo još ovo da završim onda ću...." Toliko su divni da nikako ne mogu da im odolim. I prepuštam se ogromnoj buici reke, prljave, zatrovane reke, koja je puna slabosti, zapostavljanja, zanemarivanja i konformizma.
Shvatam da nije tako teško uraditi stvari, jer znam, radim ih-kada moram, kada je krajnje vreme, kada ne mogu da kažem ne. Ali ako mogu, odguraću ih sa sobom do poslednjeg dana, dok to ponovo nije moranje i onda ću ih uraditi. Ali nije ih teško uraditi čak ni ako ne moraju da se urade, samo bi bilo lepo da se urade. Bila bih drugačija- zdravija, lepša, čistija i spolja i iznutra i što je najvažnije srećnija. Ali ne odmah, nego zauvek. Kažu ljudi napravi plan, napiši ciljeve i svakodnevne liste šta se treba uraditi. I uradim ja to. Napišem ih. Tačka. Napišem. Tačka. I šta sad?
Kada se promena nametne lako ju je prihvatiti. A kada na silu treba napraviti promenu....onda ni malo nije lako. Teško je. Ali se može, znam. Samo...kako se rešiti straha od izlaska iz svoje ustaljene, sigurne školjke sigurnosti? Pitam se kako. Pitam se i opet tačka.
Eto, to sam ja.
Ćao
#Hookahmagic
Autor GeorgeTyday 19 Avgust 2020, 03:09Мы всегда с Вами и стараемся нести только позитив и радость.
Ищите Нас в соцсетях,подписывайтесь и будьте в курсе последних топовых событий.
Строго 18+
Кальянный бренд Фараон давно завоевал сердца ценителей кальянной культуры вариативностью моделей кальянов,
приемлемым качеством и низкой ценовой политикой. Именно эти факторы играют главную роль в истории его успеха. Не упускайте очевидную выгоду и вы! Заказывайте кальян Pharaon (Фараон) 2014 Сlick в интернет-магазине HookahMagic и оформляйте доставку в любой регион РФ. Мы гарантируем быструю доставку и высокое качество предоставляемой продукции.
https://h-magic.su/hookahbook
Удачных вам покупок!